- Pi­še: Slav­ko Kr­sta­jić

Vla­di­ka Ra­de: Zbo­ri, Dra­ško, ku­mim te Go­spo­dom! Stra­ši­lo je slu­šat što se ra­di! Vrat is­kri­vih uz po­lje gle­de­ći, da ako se niz nje­ga po­mo­liš! Da­nu pri­čaj što se to do­ga­đa, a ne boj se svak će te slu­ša­ti, ta­kve po­sle sva­ko ra­do slu­ša. Je l’ isti­na e ovo ova­ko il me oči sop­stve­ne va­ra­ju? Ka­kav na­rod bje­še na te stra­ne? Bi­ja­hu li zgod­ni i bo­ga­ti?
Voj­vo­da Dra­ško: Hi­tao sam da što pri­je do­đem, ma ni­ka­ko ja ne mo­gah br­že! Bje­še bra­te do­sta li­je­pi­jeh, a ru­žni­jeh de­set pu­tah vi­še! Ka­ko tri­des na­pu­ni go­di­nah sva­ki do­đe ka­ko ba­be­ti­na, od bru­ke se gle­da­ti ne mo­že. Ka­ko po­đi ma­lo uza stu­be, ubli­je­di ka­no ru­be­ti­na, a ne­što mu za­i­graj pod gr­lom, re­kao bi oni čas umri­je.
Vla­di­ka: Šta ra­đa­hu ako Bo­ga zna­deš? U obraz si kao ze­mlja do­ša, krup­no ne­što učiš u pa­me­ti. Već ne­će­mo da se kri­je ni­šta!
Dra­ško: Svi nu­glo­vi pu­na­ni pra­zno­vah; mu­ča­hu se da im oči pr­snu, da ode­ru ko­ru le­ba su­ha. Gle­dao sam ta­mo po dvo­ji­cu, đe upr­te ka­kvu že­ne­ti­nu, tje­le­si­ne mr­tve i li­je­ne, po­te­gla bi po sto­ti­nu okah, pa je no­se niz grad­ske uli­ce, usred pod­ne ta­mo i ova­mo, ne bo­je se če­sti ni po­šte­nju, tek da stek­nu da se ka­mi ra­ne. Pu­či­na je sto­ka jed­na grd­na - do­bre du­še, kad joj re­bra pu­ču. Miš u ti­kvi što je ne­go su­žanj?
Vla­di­ka: A bo­ga­tih bi­ja­še li, Dra­ško?
Voj­vo­da: A bo­ga­tih bje­še po­go­le­mo; od bo­gat­stva bje­hu po­lu­đe­li, đe­ti­nja­hu isto kao be­be. Opu­šće­še ze­mlju svu­ko­li­ku, ka ska­ka­vac kad po­lja opu­sti! Sva­ki ne­što – ne osta­de ni­šta; Ma­len svi­jet za ado­va žva­la, ni na­jest ga ka­mo­li pre­je­sti. Pa po­gi­ni u ono go­spod­stvo, spu­sti ku­lje a ob­ri­vi br­ke i po­spi se po gla­vi pe­pe­lom, a br­nji­ce ka že­ne na uši. U jed­nu se ku­ću sa­ku­plja­hu, po­što mrk­ni i po­što ve­če­raj; a iza sna na pu­no ko­ri­to.
Vla­di­ka: To ne mo­že bit isti­na Dra­ško, ne­go su ti oči za­ma­šta­li!
Dra­ško: Ne znam ni­šta no sam ih gle­dao; i sam mi­slim da je ma­šte­ni­je.
Vla­di­ka: A su­do­vi bje­hu li im pra­vi?
Dra­ško: Bje­hu bra­te da te Bog sa­ču­va! Ja sam pro­ša si­to i re­še­to, ovaj grd­ni svi­jet is­pi­tao, otro­vi mu ča­šu is­ka­pio, po­znao se s gr­ki­jem ži­vo­tom. Sve što bi­va i što mo­že bi­ti me­ne ni­šta ni­je ne­po­zna­to; ali ove ne vi­đeh ne­sre­će. Tu su grd­no obraz ocr­ni­li i od Bo­ga dio iz­gu­bi­li. I čuj me­ne što ti da­nas ka­žem: po­znao sam na one tav­ni­ce, da su Bož­ju grd­no pre­stu­pi­li i da će im car­stvo po­gi­nu­ti i bo­lji­ma u ru­ke ulje­sti.
Vla­di­ka: A ka­ko se me­đu se dr­ža­hu?
Dra­ško: Ne­moj ta­kve go­vo­rit ri­je­či, ne smi­je se ov­dje pra­vo zbo­rit! Tu ne bje­še ni jed­no­ga čoj­ka, je­dan dru­gog ko­ji ne dr­ža­še, za taj­no­ga žbi­ra al špi­ju­na. Od to­ga ti bje­hu po­gi­nu­li, me­đu so­bom vje­ru iz­gu­bi­li. Oni stra­ha dru­go­ga ne­ma­hu, do od žbi­rah i do od špi­ju­nah; Kad dva zbo­re što­god na uli­cu, tre­ći uho obr­ne te slu­ša, pa oni čas tr­či sud­ni­ci­ma , ka­ži ono što oni zbo­ra­hu, i pri­do­daj što­god i po­gla­di. Sud oni čas ona dva uhva­ti pa na mu­ke s nji­ma na ga­li­ju. Ni­ko ža­lit ne smi­je ni­ko­ga, a ka­mo­li da mu što po­mo­že.
Vla­di­ka: Po­ja­hu li uz gu­sle li­je­po?
Voj­vo­da Dra­ško: Ka­kve gu­sle i ka­kvu ne­sre­ću? Tu za gu­sle ni zbo­ra ne bje­še. Što se cr­nim za­do­ji đa­vo­lom, obe­šta se nje­mu do­vi­je­ka.
Vla­di­ka: Šta ra­đa­hu gla­va­ri, voj­vo­do? Ne­go pri­čaj da i ni­je mi­lo!
Dra­ško: Trn u zdra­vu no­gu za­ba­da­ju! Od bra­će su svo­je po­bjeg­nu­li. Po­če­li se krv­nič­ki go­ni­ti, je­dan dru­gom va­dit oči ži­ve; za­ba­ci­še vla­du i dr­ža­vu, za pra­vi­lo lu­dost iza­bra­še; ra­spre sje­me po­si­ja­še gr­ko. Ta­ko li se slu­ži ota­če­stvu, ta­ko li se ci­je­ni po­šte­nje? Ujed­no su ov­ce i kur­ja­ci. Ema šta se dr­že s krv­ni­ci­ma, a u je­dan ko­ta da ih sva­riš, ne bi im se čor­ba smi­je­ša­la! Ne tre­bu­je car­stvo ne­lju­di­ma na­ko da se pred svi­je­tom ru­že. Tar­tar im je na­ka­za ma­le­na! Ne osta­de kr­sta od tri pr­sta.
Vla­di­ka: Mo­že li se pr­o­mi­je­nit išta?
Dra­ško: Strah ži­vo­tu ka­lja obraz če­sto! Ka da či­nit što tre­ba ne zna­mo. Ba­da­va su svi do­ka­zi na­ši, jav­ne la­ži nje­go­ve ba­da­va – đa­vo im je oči za­sje­nio, đa­vo im je svi­jest po­lo­kao. O svo­bo­di i o na­rod­no­sti, u njih ni­ko po­nja­ti­ja nej­ma; u grob su ih obje sa­hra­ni­li. Mi smo Sr­bi na­rod naj­ne­sreć­ni: sva­ki Sr­bin ko­ji se pre­vje­ri – pro­sto vje­ru što za­gr­li dru­gu, no mu pro­sto ne bi­lo pred Bo­gom što ocr­ni obraz pred svi­je­tom, pa zva­ti se Sr­bi­nom ne ho­će. Ovo ti je Sr­be is­ko­bi­lo, ro­bo­vi­ma tu­đim uči­ni­lo.
Vla­di­ka: Je li ovo pri­či­na upra­va ko­joj taj­nu po­stić ne mo­že­mo? Za sva­ku te ra­bo­tu upi­tah; a gle­da li Prin­ci­pa voj­vo­da? A bje­še li ka­kav ama­na­ti?
Dra­ško: Pri­ča­ću vi za to­ga đa­vo­la! Na kan­tar ga po­do­sta bi­ja­še. Bje­še čo­vjek te od sred­nje ru­ke; da ne bje­še pod onim ime­nom, ne šća­še se bo­jat od uro­ka. Dru­ga ne­ma u če­ti­ri ze­mlje. U nje­ga su me­de­ne ri­je­či, uvi­ja se ko vrag oko kr­sta, ama pu­nan zlo­be i lu­kav­stva. Na tron sje­di ne­pra­vo uze­ti, po­no­si se skip­trom kr­va­vi­jem; hu­li Bo­ga s sve­to­ga ol­ta­ra. Nje­ga đa­vo o sva­če­mu uči! U svi­jet ga jošt ni­je ta­kvo­ga, ni ko čuo ni­ti ko vi­dio. Sto­ti­nu će pro­mi­je­nit vje­rah – da is­pu­ni što mu sr­ce žu­di. Po­hu­lio vje­ru pra­đe­dov­sku, za­ro­bio se­be u tu­đi­na. Ko se to­pi hva­ta se za pje­nu, nad gla­vom se na­do­da­ju ru­ke. Kri­je ne­gđe za­mo­tu­ljak pa­rah i za njih mu svi u ku­ći zna­ju.
Vla­di­ka Ra­de: Ja mnim te je do­če­ka li­je­po?
Voj­vo­da Dra­ško: Ne li­je­po ne­go pre­li­je­po! I po­mi­slih kad od nje­ga po­đoh, bla­go me­ni ju­tros i do­vi­jek, evo sre­će za sve Cr­no­gor­ce. Obe­ća mi i što mu ne iskah. Kad po­sli­jed, sve ono iz­li­nja, ka da ni­šta ni zbo­re­no ni­je. I po­sad mu ne bih vje­ro­vao, mli­je­ko je da re­če bi­je­lo.
Vla­di­ka: Bog sa na­ma i an­đe­li bož­ji! Što zbo­ra­hu za me­ne, voj­vo­da?
Dra­ško: Ka­za­ću vi al na is­po­vi­jest, pa či­ni­te što ho­će­te sa mnom! Ho­ću bog­me ni­je vaj­de kri­ti. Ne smi­ju se tvo­je či­tat knji­ge!
Vla­di­ka: Na stoč­no­me pa­za­ri­štu, zla­to ne­ma vri­jed­nost pra­vu, ni­ti ge­nij međ ne­znan­stvom mož do­stoj­nu na­ći sla­vu. Sla­bost­ma smo ze­mlji pri­ko­va­ni, ni­štav­na je ne­go tvr­da ve­za. Ja po­vi­še ne­što od vas vi­dim! Po­ko­lje­nja dje­la su­de, što je či­je da­ju svje­ma! Plač­ne grd­ne po­mr­či­ne - mo­gu l` one svje­tlost kri­ti? Svje­tlo­sti se one kri­ju, one će je ras­pa­li­ti. Stra­šno ple­me, do­klen ćeš spa­va­ti?
Dra­ško: Zbo­re da to ni­je po­e­zi­ja.
Vla­di­ka: Sve što blat­noj ze­mlji pri­na­dle­ži to o ne­bu po­nja­ti­ja ne­ma. Bu­da­la­ma kad bi vje­ro­va­li, po­e­te su po­ko­lje­nje lu­do. Zva­ni­je je sve­šte­no po­e­te, glas je nje­gov ne­ba vli­ja­ni­je, lu­ča svje­tla ru­ko­vo­di­telj mu, di­ja­lekt mu ve­li­če­stvo tvor­ca. Du­hov­ni je ži­vot na ne­be­si, ma­te­ri­je u car­stvu gnji­lo­sti. Sud­ba ti je i mo­ja po­zna­ta, mi­slim ne­ma po­dob­ne na ze­mlji. Do vra­tah sam iz­ni­ka tar­ta­ra, ad na me­ne sa pro­klet­stvom ri­če, sva mu gle­dam gad­na po­zo­ri­šta.
Dra­ško: Ti, vla­di­ko, znaš du­bo­ke knji­ge. Ka­ko bi smo mi što ura­di­li, bez po­mo­ći ne­ko­ga dru­go­ga?
Vla­di­ka: Na­da ne­ma pra­vo ni u ko­ga, do u Bo­ga i u svo­je ru­ke! Ne bo­jim se vra­ži­je­ga ko­ta, ne­ka ga je ka na go­ri li­sta; no se bo­jim od zla do­ma­će­ga , svoj svo­je­ga ni­kad pu­štat ne­će, vrag đa­vo­lu do­ći u sva­to­ve; U pa­met se, bra­ćo Cr­no­gor­ci! O da zna­te šta vas jo­šte če­ka. Nad svom ovom grd­nom mje­ša­vi­nom, opet um­na si­la tor­že­stvu­je, ne pu­šta se da je zlo po­bi­je­di, iskru ga­si, a zmi­ju u gla­vu. Muž je bra­nič že­ne i đe­te­ta, na­rod bra­nič cr­kve i ple­me­na. Po­ru­ga­ni ol­tar ja­zi­če­stvom, na mi­lost će okre­nut ne­be­sa! Ju­na­ci­ma Bog će uči­ni­ti, spo­men du­ši a pre­ka­du gro­bu! Kri­vu kle­tvu na dom ne po­ne­si, jer je mu­ka s Bo­gom ra­to­va­ti! Vam pred­sto­ji pre­u­ža­sna bor­ba: ple­me vi se sve od­re­klo se­be, te cr­no­me ra­bo­ta ma­mo­nu! Pa­de na njem kle­tva bes­ča­sti­ja. Sve je ovo ne­ka­kva na­u­ka!
Dra­ško: Tu smo grd­no obraz ocr­ni­li i od Bo­ga dio iz­gu­bi­li. Ka da či­nit što tre­ba ne zna­mo; ne smi­je­mo ja­vit što je jav­no!
Vla­di­ka: Da ni­je­su ni kri­vi to­li­ko, pre­ma­mi ih ne­vje­ra na vje­ru. Ulo­vi ih u mre­žu đa­vo­lju. Pa im po­če de­mon­ski me­si­ja, la­žne vje­re pru­žat po­sla­sti­ce. Slat­ka ma­ma no bi na udi­cu! A krv­ni­ci ja­ki i opa­ki – za­tri­je­će sje­me u odi­vu. Ne­go tre­ba ova­ko či­nje­ti; da slu­ša­ju Bož­ju le­tur­đi­ju i da vo­de ko­lo oko cr­kve!
Voj­vo­da Dra­ško: Raz­lo­ge za smut­nju sa­da tra­že i u tvom „Gor­skom vi­jen­cu”?
Vla­di­ka Ra­de: Druč­ki­je ga ne bi pro­či­ta­li!!!